- Pi­še: Mi­o­mir Čo­la­ko­vić

Po­sto­ji jed­na li­je­pa is­toč­njač­ka pri­ča o do­sto­jan­stvu. Ide ot­pri­li­ke ova­ko.
Jed­ne mno­go hlad­ne zi­me na­pa­dao je ve­li­ki sni­jeg ko­ji je pre­krio pla­ni­ne i šu­me, pa je čo­por vu­ko­va za­pao u ne­vo­lju zbog ne­sta­ši­ce hra­ne. I dok je sta­ri vuk umi­ri­vao osta­le vu­ko­ve hra­bre­ći ih da iz­dr­že, ve­li­ka ve­ći­na čo­po­ra ni­je mo­gla da tr­pi glad, na­pu­sti­la je čo­por i oti­šla u grad, kod lju­di, u po­tra­zi za hra­nom. Pri­šli su gru­pi lju­di ko­ja ih je pri­pi­to­mi­la, re­dov­no hra­ni­la i na­pra­vi­la ku­ći­ce u ko­ji­ma su, ve­za­ni du­gač­kim lan­ci­ma, ži­vje­li. Vre­me­nom, na­vik­nu­ti na ta­kav ži­vot, za­bo­ra­vi­li su na svo­ju pra­vu pri­ro­du i pot­pu­no se pre­da­li la­god­nom osje­ća­nju bez­bri­žno­sti i si­to­sti. Po­če­li su da idu u lov za­jed­no sa lju­di­ma, sve dok jed­nog da­na lov­ci u šu­mi ni­je­su ustri­je­li­li sta­rog vu­ka. Pri­pi­to­mlje­ni vu­ko­vi, na­u­če­ni da kao do­bre slu­ge slu­ša­ju svo­je go­spo­da­re, po­tr­ča­li su da ovi­ma do­ne­su ustri­je­lje­ni pli­jen, ali pre­po­znav­ši sta­rog vu­ka, po­sti­dje­še se.
Umi­ru­ći, sta­ri vuk im re­če: ,,Pro­ži­vio sam svoj ži­vot kao ča­stan, slo­bo­dan vuk, ni­kad mi ni­ko ni­je sta­vio la­nac oko vra­ta, i za­to umi­rem sre­ćan. A vi će­te do kra­ja ži­vo­ta ži­vje­ti u sra­mu, za­tvo­re­ni i ve­za­ni u lan­ci­ma, usa­mlje­ni u svi­je­tu ko­me ne pri­pa­da­te, jer ste se od­re­kli slo­bo­de i ča­sti da bi na­pu­ni­li tr­buh. Po­sta­li ste ne­do­stoj­ni svo­je istin­ske pri­ro­de. Gdje god da ode­te, svi će se pre­ma va­ma od­no­si­ti s ni­po­da­šta­va­njem, gle­da­ti vas s pre­zi­rom. Ta­ko će­te shva­ti­ti da sva­ko bo­gat­stvo do­đe i pro­đe, ali kad jed­nom iz­gu­bi­te do­sto­jan­stvo, ni­kad ga vi­še ne­će­te po­vra­ti­ti’’.
Ni­je li u ovoj pri­či dat pot­pun, svi­ma pri­stu­pa­čan, za sva­kog re­a­lan, a ta­ko du­bok smi­sao cr­no­gor­ske sva­ki­da­šnji­ce?!
Po­la­zi­šte je tu: tu su sit­ni vla­sto­dr­šci, ne­za­ja­žlji­vi u svo­joj po­hle­pi, od­ro­đe­ni lju­di sa od­ro­đe­nim sled­be­ni­ci­ma, ko­ji su po­ga­zi­li sve što je pra­ved­no, isti­ni­to, do­bro i li­je­po. Vla­sto­ljup­ci ko­ji su iz­gu­bi­li sva­ku ve­zu sa tra­di­ci­o­nal­nim cr­no­gor­skim mo­ral­nim i du­hov­nim vri­jed­no­sti­ma.
Tu je, na istom mo­ral­nom po­la­zi­štu, i ogrom­na ve­ći­na opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja i vjer­skih po­gla­va­ra: gra­div­ni dje­lo­vi ve­li­ke bez­um­ne cje­li­ne.
Dr­ža­va tu ne po­sto­ji. Ni na­rod, ni op­šte do­bro, ni sa­mo­po­što­va­nje, so­li­dar­nost. Sa­mo po­hle­pa, že­lja za vla­šću, lič­nim bo­ga­će­njem, sa­mo­i­sti­ca­njem. Ostva­ri­va­nje lič­nih, par­tij­skih, po­zi­ci­o­no-opo­zi­ci­o­nih, re­li­gij­skih in­te­re­sa, upa­ko­va­nih u to­bo­že op­šte in­te­re­se. I kao ko­nač­ni cilj, da bi se sa­ču­va­la fi­zič­ka slo­bo­da, ste­če­no bla­go, ste­če­ne po­zi­ci­je ili osvo­ji­le no­ve, ve­će, sta­vlja­nje pod za­štit­nič­ki skut ino­stra­nih, sve­jed­no is­toč­nih ili za­pad­nih go­spo­da­ra.
A tu je, na­ža­lost, na istom mo­ral­nom po­la­zi­štu, ogrom­na ve­ći­na cr­no­gor­skih gra­đa­na. Po­da­ni­ka po­zi­ci­je, opo­zi­ci­je, vjer­skih go­spo­da­ra. Želj­nih da, ra­di ne­kog sit­nog in­te­re­sa, uhlje­blje­nja, ili ne­do­stat­ka gra­đan­ske hra­bro­sti, pri­sta­nu da ži­ve u ku­ći­ca­ma svo­jih sla­bo­sti, ve­za­ni de­be­lim lan­ci­ma DPS ilu­zi­ja, ne že­le­ći da po­gle­da­ju u oči tri­de­se­to­go­di­šnjoj stra­vič­noj DPS vla­da­vi­ni, tri­de­se­to­go­di­šnjim tra­gič­nim idej­nim i prak­tič­nim opo­zi­ci­o­no-re­li­gij­skim DPS sa­u­če­sni­ci­ma. I po­vrat­ni­ci­ma re­tro­gad­nim ide­ja­ma ko­je odr­ža­va­ju de­pe­e­sov­sku ilu­zi­ju za­štit­ni­ka dr­ža­ve i mi­ra.
Tu je, uz po­da­nič­ku svi­jest, ko­ja svo­je za­do­vo­lje­nje na­la­zi u že­lji da se bu­de pri­pi­to­mljen od stra­ne is­toč­njač­kog ili za­pad­njač­kog go­spo­da­ra, pri­su­tan i strah. Strah ko­jim DPS „pre­ra­đu­je“ stva­r­nost i pla­si­ra de­ma­go­gi­ju da će bez njih bi­ti go­re, da će s nji­ho­vim od­la­skom sa vla­sti ne­sta­ti i dr­ža­va, da će bez njih na vla­sti Cr­na Go­ra ući u gra­đan­ski rat. U če­mu im, kao da dje­lu­ju po nji­ho­vom sce­na­ri­ju, de­be­lo po­ma­žu po­je­di­ni opo­zi­ci­o­na­ri svo­jim ne­su­vi­slim iz­ja­va­ma i či­no­vi­ma, hra­ne­ći ta­ko strah ko­jim DPS kao na lan­cu dr­že gra­đa­ne u to­bo­že od­bra­ni gra­đan­skog mi­ra i sve­tih cr­no­gor­skih vri­jed­no­sti. Strah ko­ji po­vi­ja ljud­sko do­sto­jan­stvo, ko­ji svo­je oprav­da­nje na­la­zi u, kao u sva­kom stra­hu, pre­di­men­zi­o­ni­ra­noj sna­zi ono­ga ko­ga se bo­ji­mo. Strah ko­ji ne zna da su nji­ho­va ba­ha­tost, pri­mi­ti­vi­zam, na­sil­nost, bez­oč­nost, ne­is­kre­nost i pri­tvor­nost od­li­ke sla­bog ka­rak­te­ra ko­ji se či­ni ja­kim sa­mo u go­mi­li, go­mi­li za­šti­će­noj od stra­ne go­spo­da­ra i nje­go­vih slu­gu, no­si­la­ca dr­žav­nog apa­ra­ta, a ko­ji svo­je pra­vo li­ce, svo­ju pra­zni­nu, si­ću­šnost i ku­ka­vič­luk po­ka­zu­ju kad se iz­dvo­je iz go­mi­le, kad sa­mi osta­nu na či­sti­ni su­prot­sta­vlje­ni isti­ni, hra­bro­sti, prav­di...
A tu je i onaj naj­ja­či, sa­mrt­ni DPS strah od do­la­ska pra­va i prav­de, za­ko­na i od­go­vor­no­sti. Pa ta­ko u lan­ci­ma stra­ha od sju­tra­šnji­ce ži­ve i go­spo­dar, i nje­go­vo ro­blje, i gra­đa­ni.
Jed­nom ta­ko us­po­sta­vljen i nje­go­van si­stem, za­sno­van na po­da­nič­koj svi­je­sti i na stra­hu, si­stem li­šen ljud­ske so­li­dar­no­sti, sa­mo­po­što­va­nja, bez trun­ke do­sto­jan­stva, kao svo­je plo­do­ve ra­đa ne­po­šte­nu po­li­ti­ku, pljač­ka­šku eko­no­mi­ju, si­ro­ma­šno dru­štvo. I sled­be­ni­ke vla­sti ko­ji ne­ma­ju svoj po­gled na ži­vot, svo­ju ide­ju vo­di­lju, već, ra­di sop­stve­nog uhlje­blje­nja, slu­že tre­nut­nom po­li­tič­kom vo­đi, po­li­tič­koj par­ti­ji i nje­nom in­te­re­su. A to je ono što lo­mi kič­mu jed­noj dru­štve­noj za­jed­ni­ci.
Ma­te­ri­jal­na bo­gat­stva do­la­ze i pro­la­ze, po­li­ti­ke se mi­je­nja­ju, raz­ne ide­je pri­hva­ta­ju i od­ba­cu­ju, ali tek gu­bi­tak ljud­skog do­sto­jan­stva u pri­sta­ja­nju na ži­vot u sjen­ci zla oli­če­nog u ma­fi­ja­ško-po­li­tič­koj oli­gar­hi­ji cr­no­gor­skoj, zna­če istin­ski su­no­vrat i po­je­din­ca i ci­je­log dru­štva. Jer, ni­kad ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da ,,čo­vje­ku do­sto­jan­stvo ni­ko ne mo­že od­u­ze­ti, mo­že sa­mo sam da ga iz­gu­bi”.